Napokon nadjoh vremena da pocnem da ti saljem slike sa mog nedavnog
putovanja po EU. A posto uz slike treba da ide i prikladan tekst, onda
sam morala da cekam trenutak inspiracije ...
Nije mi bio ni prvi, a nadam se, ni poslednji put da letim avionom.
Nije bila ni najduza relacija na kojoj sam letela (Beograd - Kairo,
i Hurgada - Beograd su za sada rekorderi po duzini). Ali, bilo mi je
prvi put da letim sama. U jednom trenutku pozelela sam da se prijavim
kao "dete bez pratioca", ne bi li stjuardese obratile malo
vise paznje na mene. Ali, posle sat vremena kasnjenja zbog strajka avioinzenjera
i jednog "smeska", mogla sam leteti i na krilu vezana. Kad
malo bolje razmislim, mozda sam samo imala srece da su oba leta (tamo
i nazad) bila prijatna, bez propadanja i turbulencije. Malo smo se treskali
pre sletanja na aerodrom u Frankfurtu, ali bilo je to ko voznja autobusom
po nasim rupicastim putevima.
Dakle, prvo o letu do Frankfurta. Sediste 14A, odmah kod krila, sto
se i sa slika moze videti. Ostala dva sedista do mene bila su prazna,
sto je dobro, jer u ekonomskoj klasi nema bas puno prostora za noge,
cak ni za mene koja nisam bas krakata. Lepo sam se opustila i resila
da napravim najlepsu fotografiju na svetu. Neverovatan je osecaj kada
se nadjes iznad oblaka, u mirnom plavetnilu, kada mozes da vidis oblinu
Zemlje i mesto na kome sunce zalazi. I onda shvatis da je ono sto se
desava tamo dole, na Zemlji, tako bedno, beznacajno, mizerno, ... i
nije ni cudo sto neki mocni ljudi pokusavaju da nasim zivotima daju
veci znacaj nego sto imaju, izazivanjem ratova, politickim sukobima,
i ostalim sr*****a.
Htela sam da slikam nase stjuardese. Bilo me sramota. Mislim da su sve,
osim jedne, bile pred starosnom penzijom. Devalvacija na sve strane,
pa i medju stjuardesama. Za ove u srecna vremena ne bi bilo mesta ni
na salterima, ... Ipak, trudile su se da svoj zadatak obave profesionalno.
Vezite pojas, nema pusenja, u slucaju pada pritiska u avionu masku prvo
stavite sebi, pa onda detetu, pomocni izlazi za evakuaciju, upitstvo
u sedistu ispred, podela hrane, ...
Avionska hrana - oduvek sam tako zamisljala hranu kosmonauta. Bezukusno.
Ova nije bila u tabletama, imala je oblik dobro poznatih namirnica,
ali ne znam kako su joj odstranili ukus. Ipak, obzirom da zbog uzbudjenja
pred put nisam jela dva dana, sve sam smazala. Cackalicu, so i biber
u kesicama ponela sam za uspomenu. Cokoladicu "Najlepse zelje"
od 5 grama stavila sam u dzep, za kasnije. Kasnije sam je istopljenu
lizala u vozu od Frankfurta do Sarbrikena.
Ponela sam i novembarski broj casopisa koji stampa JAT. Pise lepo na
njemu "vas primerak". Lepe novine. Kvalitetna hartija, tekstovi
na srpskom i paralelno na engleskom. Procitala sam ih od korica do korica
tokom svog boravka u zemlji u kojoj ne titluju filmove,vec Ricard Gir
i Bred Pit govore nemacki. A ja ne znam ni rec nemackog.
Sluzili su i pice. Uzela sam djus. Nisam htela "Vujic" vodu
(iako je iz Valjeva, "alergicna" sam na nju, zbog vlasnika,
lokalnog "Karica"). Ej, "Vujic" voda se sluzi u
avionima JATa. Na medjunarodnim letovima. Cestitamo.
Nisam htela ni kafu. Ne zato sto je "pish vaser" (kako to
kazu Nemci za losu kafu), nego zato sto je, vec rekoh, u avionima zabranjeno
pusnje. A ja kafu ne mogu da pijem bez cigarete. Cak i u WCu aviona
je zabranjeno pusenje, i kaznjivo zakonom, jer se ukljuce senzori za
pozar, i onda svasta bude, ... tako su nam rekle ljubazne stjuardese.
Pusenje mi je bilo veliki problem. Mama mi je rekla da u Nemackoj kutija
cigareta kosta 4 evra. Ja sam kupila 5 boksova "Ronhila" iz
Rovinja i izlozila sebe opasnosti da me uhapse u Frankfurtu kao svercera
cigareta. Kao, po njihovim propisima, mozes u Nemacku da uneses jedan
boks cigareta i jedan litar "shnapsa". Ako nemas rakiju, mozes
dva boksa cigareta. Ja sam se opustila i niko me nije registrovao kao
svercera. Stavise, niko mi nije gledao prtljag. Sto ti je Evropa.
Da ironija bude veca, zbog stanja sa pusenjem u drzavi Nemackoj, o kome
cu kasnije pisati, kuci sam, posle mesec dana, vratila dva boksa cigareta.
I opet se izlozila opasnosti da me proglase (ovoga puta nasi) za svercera.
Jer moj "Ronhil" je kupljen kod mog prodavca, koji cigarete
svercuje iz Hrvatske i ne placa akcizu, ...
Sve vreme puta leteli smo iznad oblaka, sto se moze videti na prve tri
fotografije. Posle nepuna dva sata poceli smo da se spustamo. I onda
sam slikala Majnu - reku na kojoj lezi Frankfurt. Steta sto sam od Frankfurta
videla samo aerodromsku zgradu.
A aerodrom je najveci i najprometniji aerodrom na kome sam do sada bila.
Posle rulanja po pisti, koje je trajalo oko 20 minuta, napokon smo stali.
Iskrcali smo se takvom brzinom (nisam zelela da se izgubim na aerodromu,
pa sam pokusala da pratim svoje saputnike, smatrajuci da imaju vise
iskustva od mene) da nisam imala vremena da iz ranca izvadim mapu aerodroma
koju sam skinula sa interneta. Isla sam kuda me reka ljudi nosila. I
sve sam ih pogubila. Upala sam u grupu Japanaca ili Koreanaca, ...
Ni sada ne znam kako sam uspela da ne zalutam ni jednom. Prosla sam
pasosku kontrolu, i to kroz prolaz za one iz drzava EU. Policajac je
bio ljubazan, nije me vratio, ali mi je skrenuo paznju da sam pogresila,
... na sta sam mu ja na svom "Homer Simpson" engleskom jeziku
rekla da se nadam da ce, kada se sledeci put budemo videli, i moja drzava,
ma kako se tada zvala, biti u EU. Iskreno se nadam da necu morati da
cekam toliko dugo na sledece putovanje.
Reka ljudi i putokazi doveli su me i do mesta gde je iskrcan nas prtljag.
Prvo sto sam snimila je mesto za pusenje, pa sam na brzaka popusila
jednu, i tada sam snimila da stojim na potpuno suprotnoj strani ogromne
prostorije za istovar prtljaga od one gde ce istovariti moj kofer. Stigla
sam taman na vreme kada se moj "zelenko" pojavio na pokretnoj
traci. Ladno sam prosla pored carinske kontrole, kao da me se to ne
tice. I uspesno prosvercovala svoje cigarete. I jagnjetinu za mamu.
Dva nivoa ispod mesta za prtljag je "Regional ban" - regionalna
zeleznica. Kupih kartu za Sarbriken, zadovoljna sto sam srecno sletela,
sto mi je sav prtljag na broju i sto je blizu silaska na peron jos jedno
mesto za pusenje. Pusila sam u drustvu sa nekim crncima. Onda je dosao
voz. I ja sam srecna nasla mesto u kupeu za pusace. I vise se nisam
brinula. Jer Sarbriken je bio poslednja stanica tog voza. Stanica na
kojoj me sa nestrpljenjem cekala mama.
Pao je mrak. Iz voza nisam mogla videti nista od nemackih prirodnih
lepota. Samo svoj odraz u prozoru i ponekad neke malo vise osvetljene
stanice na kojima su ulazili putnici. Jer kao sto rekoh, to je "Regional
ban", to mu dodje kao prigradska linija, i bilo je vreme kada su
se djaci vracali iz skole svojim kucama. Smenjivali su se od stanice
do stanice. Bila su i dva klinca koja su izmedju sebe razgovarala na
srpskom. Ili na hrvatskom. E, to je tragedija nase zemlje. Kada cujes
nekoga da govori na tebi poznatom jeziku, a ne znas da li ti je zemljak
ili "neprijarelj" iz neke ex-YU republike. Da, to je moj utisak.
Bilo je jos takvih slucajeva tokom mog boravka u EU.
Napokon kraj mog putovanja. Mama me sacekala na stanici. Bilo je k'o
na filmu. Otvaraju se vrata voza, ja na vratima, a moja mama ispred
vrata. Kako je znala u kom vagonu putujem?
Sa perona stepenicama smo sisle u stanicu. Za kofere postoji pokretna
traka, ne moras da ih nosis u ruci. Ispred zeleznicke stanice - stanica
gradskog prevoza na kojoj staje "nas" autobus broj 38. I videh
nesto malo od grada, a atmosfera bozicna. Velika okicena jelka, koju
sam kasnije nekoliko puta slikala.
Posle kratke voznje (5-6 stanica) izadjosmo iz autobusa. Bio je mrak,
ali mogla sam da vidim da se nalazim u jednom veoma lepom i mirnom kraju
grada, koji vec na prvi pogled neodoljivo potseca na Dedinje ili Senjak.
I tako se zavrsio moj prvi dan na ovom putovanju.
Hristos se rodi...
|
Posle obilnog rucka na drugi dan Bozica, uz neizostavnu pecenicu
(peceno prase), a sada uz pravu tursku kafu bez secera, nastavljam pisanje.
Nastavljam od kraja, takodje pricom o aerodromima i avionima, ali ovoga
puta - na povratku kuci.
Voz iz Sarbrikena za Frankfurt krenuo je nesto pre 09.00 h. Ovoga puta
bila sam u maloj frci da ne promasim stanicu na aerodromu i voznju zavrsim
u visemilionskom Frankfurtu. Zato sam prepisala sa reda voznje sve stanice
na kojima ce moj voz stajati, i tokom puta uredno sam stiklirala sve
one stanice koje smo prosli. Aerodrom nisam promasila.
Trebalo je pronaci u onolikom objektu terminal C gde su smesteni salteri
JATa. Sledeci putokaz sa velikim slovom C sa perona "Regional bana",
gurajuci kolica sa 5 komada prtljaga (dva vise nego u dolasku), prvim
elevatorom uspesno sam se popela na prvi sledeci nivo (pokusajte se
popeti pokretnim stepenicama sa kolicima teskim oko 50 kg ispred sebe
- neverovatno naporno, ali uobicajeno, jer svi tako rade, ima i uputstvo
kako to izvesti, ali na uputstvu ne pise da to mogu da izvedu samo bilderi
- ipak sam trebala pronaci stari dobri lift). A na prvom nivou, novi
putokazi sa velikim slovom C, i ... gradiliste. VIP salon mozda? Koliko
li kosta njihov? Polako sam pocela da se vracam u nasu svakodnevicu.
Ali, za mene je vreme stalo u novembru, onog dana kada sam odletela
sa Surcina, i jos uvek mi je bila aktuelna afera oko izgradnje VIP salona
na Surcinu, a toliko drugih afera je verovatno u medjuvremenu doslo
i proslo, ... ja - neinformisana.
Putokazi su me doveli do novog elevatora. Ponovo jedno uspesno penjanje,
sa laganim klecanjem kolena. I stigoh u objekat C. Ali, saltera nigde.
Samo jos jedan elevator koji ne radi. Istim nivoom odoh u objekat B,
pa ponovo na elevator. Ovoga puta za malo sam izbegla prevrtanje na
ledja i prihvatanje 40 kila prtljaga i 10 kila u kolicima stomakom,
sto bi zevrsilo teskim posledicama po mene.
Napokon civilizacija i uobicajena aerodromska vreva. To je bio pravi
nivo. Da se ispravim, vreva nije bila uobicajena, jer je broj doletanja
bio veci nego obicno, narocito iz pravca Azije, odakle su doletali avioni
sa srecnicima koji su preziveli cunami. Kakva strasna tragedija.
Malo po malo, pronadjoh saltere JATa. A odmah kod saltera sank, pola
za pusace a pola za nepusace. Narucih kafu i poceh sa osmatranjem. Imala
sam dovoljno vremena da snimim situaciju i vidim kako izgleda to sa
predajom prtljaga.
Bezbednost na nivou. U Beogradu mi recimo niko nije pregledao prtljag
koji sam predala. Rucni prtljag da, ali onaj koji je otisao u bunker
aviona ne. Ovde se prvo moralo proci kroz tu kontrolu. Neki su putnici
morali otvoriti kofer da pokazu sta se krije iza sumnjivih senki koje
je skener snimio. Ja sam imala vec spomenuta dva boksa cigareta, na
koje skener ne bi reagovao, ali sumnjiva ce biti sipka za zgibove, postavljena
po dijagonali kofera, koju sam kupila sinu za poklon (izmedju ostalog).
Posto sam popila kafu, premestila sam se na obliznje mesto (geto) za
pusace. Nastavila sam sa osmatranjem i jedva sam cekala da se resim
prtljaga koji je premasivao dozvoljenu tezinu od 20 kg. Kako i ne bi?
U dolasku mi je kofer bio tezak 15 kg, kada je bio poluprazan, a sada,
posle pola kupljene Nemacke, ... treba za svaki dodatni kg da platim
3 evra. Ma platicu, samo da sve prodje OK i da mi prtljag srecno stigne
u Beograd.
Cim se pojavio prvi lik na salteru JATa stala sam u red. A u redu mi
je zazvonio telefon. Iz CRDA kancelarije u Valjevu me obavestavaju da
je sutra u 18.00 h u opstini Valjevo javna rasprava o budzetu za 2005.
godinu. Ponovo vracanje u stvaran zivot.
Skener je propustio moj kofer sa sipkom za zgibove bez ikakvih primedbi.
Mislim da sam prva od putnika za Beograd cekirala kartu. Predala sam
jedan kofer i jednu torbu kupljenu u Nemackoj, ... ukupno 30 kg. Ja
se pravim luda, salterska sluzbenica se pravi luda, ... i prtljag srecno
ode bez ikakve doplate na ukrcavanje. Uputise me u terminal B, gde ce
na tabli biti objavljeno na kom "gate"-u je ukrcavanje. Nadjoh
i tu mesto za pusace i sedoh malo da se odmorim i razmislim sta mi dalje
valja raditi. Tu sam snimila prvu fotografiju koju ovom prilikom saljem.
Cak cetiri table sa poletanjima. Koliko li ih je tek bilo sa sletanjima?
Prvi po redu je bio avion za Singapur. Nije mi se islo na tu stranu,
cunami je jos pustosio obale Azije. A moj avion je bio na dnu poslednje,
cetvrte table, sa upisanim vremenom leta po redu voznje. Ovde nisu strajkovali
avioinzenjeri. Ali nisam bila sigurna da se u Beogradu strajk zavrsio.
Jer mi smo se vracali u Beograd avionom koji tek treba da doleti iz
Beograda. Resila sam da ostanem u azilu za pusace dok "let za Beograd"
ne predje na pretposlednju, trecu tablu.
Kada se i to napokon dogodilo, a posto sam prethodno na miru snimila
situaciju oko sebe, krenula sam u malu setnju aerodromom. Bile su tu
prodavnice za one koji su nesto zaboravili da kupe. Ja kupih dve razglednice
Frankfurta, jednu za kucu, drugu za Zoricu. Ej, taj Frankfurt je stvarno
veliki grad. Ima cak i solitere kao u Njujorku. Mozda su malo manji.
Vratih se u azil za pusace, napisah razglednice i ubacih ih u obliznje
postansko sanduce.
Napokon se na tabli uz "Beograd" pojavilo "gate B47".
Uputih se smerom koji su mi pokazivale table sa velikim slovom B. Pasoska
kontrola. Nema vise nazad. Moja viza je bila na mesec dana sa samo jednim
ulaskom. Usla sam u svet "Free shopova", koji mi posle mesec
dana u EU vise uopste nisu bili interesantni. Setih se vremena kada
smo u "Free shopovima" na Bugarskoj ili Italijanskoj granici
kupovali cigarete, parfeme i viski. Pa te cene sada uopste vise nisu
tako pristojne kao nekada. Nisam nista kupila.
Uputih se ka izlazu B47, a ispred njega jos jedan sank. Bilo je jos
uvek rano da udjem u predprostor gde je zabranjeno pusenje, pa sedoh
za sank i narucih jos jednu kafu (neverovatnih 1,80 evra). Nas avion
je stigao iz Beograda. Putnici i posada su se iskrcali. Neko drugi se
bavio ciscenjem avona, tankovanjem goriva i utovarom prtljaga. A kada
sam osetila prve simptome trovanja nikotinom, resila sam da udjem u
prostor namenjen za putnike leta 351 i gledam kroz velike prljave prozore
avione koji uzlecu i slecu. I da ne pusim do Beograda. Odmah sam kroz
prozor snimila mog "zelenka" ojacanog sa dva sarena kajsa
kupljena u prodavnici kod Arapa za jedan evro, koji je bio spreman za
utovar. Torbu nisam videla, ali sam sve vreme puta verovala da je i
ona tu negde. U njoj su bile veoma vazne stvari, stvari kojima sam zelela
da obradujem decu.
A onda sam zabavljala ostale putnike pokusavajuci da snimim avione koji
slecu i uzlecu. Mana digitalnih aparata je sto su veoma spori, pa dok
snimis avion u uzletanju, on je vec promenio dva koridora. Ali sam,
kao dokaz da sam u tim trenucima mislila na tebe, i sve nase preko bare,
snimila avion "Air Kanada" koji je rulao ka pisti za uzletanje.
Na toj slici mozes videti i kljun aviona koji me srecno vratio u Beograd.
Avion je krenuo po redu voznje. Ponovo srednjovecne stjuardese, kojima
je verovatno dosta zivota i na zemlji, a kamoli na nebu. Ja na sedistu
8A, malo ispred krila. Do mene sediste prazno, a na onom ka prolazu
nas covek koji cita BILD sa strasnjim slikama haosa koji je cunami napravio
u Aziji. I ponovo napori da napravim najlepsu fotografiju na svetu.
I ovoga puta nadvisili smo oblake i divili se nebeskom plavetnilu. Bar
mi, koji smo sedeli do prozora.
Hrana, ista prica kao i u prvom delu. Kafu opet nisam uzela, ni "Vujic"
vodu. Ali smo se moj cimer i ja zainteresovali za parfeme koje su prodavale
stjuardese. Resila sam da supruga obradujem novim "Barberijem",
ali posto stjuardesa nije imala da mi vrati kusur do 50 evra, morala
sam da kupim jos tri flase viskija. Jednu sam odmah spakovala bratu
u kesu, a ostale, ... pa popice se. Nije to kvarljiva roba. A parfem
je fenomenalan.
Ovoga puta nas je u sedistima ispred cekao decembarski broj casopisa
JAT - "primerak za vas". Moj sam spakovala u ranac, ko ce
citati kad sam toliko uzbudjena sto cu posle mesec dana videti svoju
porodicu. A primerak iz susednog sedista sam spakovala bratu u kesu.
Eto, krv nije voda.
Za razliku od 1978. godine, kada sam poslednji put isto tako dugo bila
izvan granica domovine koja se tada zvala SFRJ, ovoga puta nisam osetila
tako veliku radost zbog povratka u svoju zemlju. Te '78. vracala sam
se vozom iz Nemacke. U Austriji sam osetila prvu drhtavicu zbog nostalgije.
Na granici, koja je tada bila u Sloveniji, srce mi je jako zalupalo.
A kad smo stigli u Rumu, voz je stajao dva sata, a da niko nije znao
da nam kaze zasto. Ni ta cinjenica nije umanjila moju ljubav prema domovini.
Tada sam bila mlada. I Tito je bio ziv. I bratstvo i jedinstvo je bilo
aktuelno. A kod kuce me cekala karta za koncert Zdravka Colica na "Marakani".
Je l' se secas, dobila sam tada ukor razrednog staresine jer sam zakasnila
na pocetak skolske gorine citavih pet dana. Bilo je to na pocetku III
razreda. Onaj Cvele, bog da mu dusu prosti, bio je stvarno kreten. Jedina
koja me tada na naucno-nastavnom vecu branila bila je biologicarka,
za koju sam mislila da me ne voli bas preterano. Od tada sam prema njoj
osecala veliko postovanje. Branila me recima "Kada cerka Zivorada
Kovacevica otputuje - nikom nista, opravdaju joj se casovi. A kada to
uradi dete obicnih smrtnika, ono se kaznjava ukorom."
Da se vratim na nostalgiju. Bas mi nista, osim clanova porodice, tokom
ovih mesec dana nije nedostajalo. I ne mogu da provalim sta je razlog
za to. To sto sam starija, to sto Tito nije ziv, to sto su bratstvo
i jedinstvo misaona imenica i tema za razna sprdanja sa nasom prosloscu,
to sto je koncert Zdravka Colica na Marakani odrzan godinu dana ranije,
to sto mi se domovina smesno zove (DZ SCG), to sto ne znam kako ce mi
se domovina sutra zvati, ...
Uspesno smo sleteli. Cekanje prtljaga je bilo prava nocna mora. Pa posto
je moj prtljag u Frankfurtu prvi bio utovaren, morao je u Beogradu biti
poslednji istovaren. Napokon sa svim prtljagom na broju natovarenim
na kolica uputih se mrtva ladna ka izlazu koji se zove "nemam nista
za carinu". Eto, i mi smo Evropa. Imas takav izlaz, i tu stoje
dva carinika i onako na blef odabiraju one koje salju na drugi izlaz
koji se zove "mozda imam nesto za carinu". Na tu stranu, naravno,
niko ne ide dobrovoljno. Mene su pustili, i uspesno ponovo prosvercovah
dva boksa "Ronhila". Bravo.
Osetila sam se kao nasi reprezentativci kada se vracaju sa osvojenim
medaljama sa nekih takmicenja. Gomila nasmejanih ljudi ceka putnike,
sebi drage osobe. A mene je cekala citava delegacija. Moj brat, moj
suprug i nas prijatelj Sasa.
Moj brat je dosao da mu dam delove za auto koje sam mu kupila u Nemackoj
(svercer sam ja nevidjeni) i ostalo. Posto je saobracajna guzva u Beogradu
bila neverovatna (moj brat je Gazelu prelazio pola sata), moj muz je
resio da na putu do Valjeva zaobidjemo Beograd i sa Surcina preko novootvorenog
puta ka Ostruznici, preko Obrenovca i Uba zaobidjemo saobracajni kolaps
u Beogradu i na Ibarskoj magistrali. Nas prijatelj Sasa mu je pravio
drustvo u dolasku (moj muz jednostavno, ne voli da se vozi sam, jer
oko kola nema pojma, pa sta ako se nesto pokvari, pukne guma i sl.).
...
..vrati
se na index...
Danas sam vec dosta napisala. Mislim da sam uspela da osmislim koncepciju
nastavka price - onoga sto se desavalo izmedju prve dve ispricane. Ukoliko
bude vremena i inspiracije, nastavak sledi sutra.
|
Kada sam pre cetiri godine, u vreme praznovanja Dana Republike (koja
je odavno bila ukinuta), prvi put posle visegodisnje pauze presla granicu
i dosla u Budimpestu, bio je to pravi shok ne samo za moju decu, koja
su se tada prvi put nasla izvan granica svoje zemlje, nego i za mene.
Pet dana smo setali ulicama, mislili smo tada, najlepseg grada na svetu,
okicenog pred katolicki Bozic. Prosto nismo znali sta je lepse, da li
znamenitosti koje smo obilazili, hotel u kome smo bili smesteni, okicene
ulice i izlozi, ili roba izlozena u njima.
U medjuvremenu sam dosta putovala. Istambul, Prag, Egipat, Italija, Francuska,
Spanija, ... I mnogo toga sam videla. Kada sam stigla u, pred Bozic okiceni
Sarbriken u Nemackoj, vise nisam bila ni zapanjena ni iznenadjena. Jednostavno,
tako nesto sam i ocekivala. Sve je bljestalo u Bozicnoj euforiji.
Deda Mraz u sankama sa upregnutim irvasima lebdeo je iznad glavne trgovacke
ulice "Banhof strase" (ne znam nemacki, pa se necu muciti pokusavajuci
da imena ulica i sl. pisem u originalu - primenjivacu Vukovo pravilo -
citaj kao sto govoris). Deda Mraz se merdevinama penje na terasu, uz oluke,
sedi na krovu, viri iz dimnjaka, ... mnogo je varijanti. Pozelela sam
da kupim jednu takvu lutku i budem mozda prva u Valjevu sa takvim ukrasom
na terasi. Ipak, u mojim torbama za tako nesto nije bilo mesta. Zadovoljila
sam se drugim sitnicama koje su simbolizovale taj duh Bozica i mira Bozijeg.
I svaki, pa i najmanji grad, u to vreme ima otvorene vasare na gradskim
trgovima. Peceno kestenje, rostilj sa bavarskim kobasicama, sunke, secerleme,
liciderska srca i karamelisani bademi, bozicni kolacici (keks) sa cimetom,
ukrasi za jelke i prozore, suveniri i neizostavni sankovi na kojima se
tocilo i pilo kuvano vino. Deca su i na ovim mestima, naravno, bila u
centru paznje, pa je i za njih bilo dodatnih sadrzaja kao sto su nakiceni
karuseli - malo finija varijanta ringispila. A sve jelke na ulicama bile
su ukrasene sarenim lampionima i raznobojnim ukrasima. Neizostavni su
i ulicni sviraci koji su na raznim instrumentima svirali i pevali bozicne
pesme. Imala sam srecu da tokom mog boravka u Sarbrikenu naidje i novogodisnji
Coca-Cola karavan, sa kamionom i jos mnogocim, koji sam do tada mogla
videti samo na reklami na TV.
Mnogo su lepe i perece koje se takodje prodaju na ulicnim tezgama, ali
ne samo u vreme Bozica. Takve jos nisam videla. Od obicnih, slanih, sa
makom, sa semenkama bundeve, ... Kazu da je Bavarska mnogo poznatija po
tom specijalitetu, ali ni ove nisu lose.
Stvaranjem ovakvog ambijenta sigurno se mnogo doprinosi da atmosfera bude
nekako ... uzvisena. Kao da svi lebde, svi su nasmejani, svi se vole,
svi su izasli na ulice i uzivaju. Nisam videla okiceno Valjevo, ali sam
cula mnoge primedbe na bedu koja je iskazana tim putem. Lampioni i ukrasi
bili su sa pregorelim sijalicama, a cak je i docek Nove godine na ulici
ovoga puta izostao. Ne znam nikoga ko je na docek isao negde, svi su sedeli
u svojim kucama, kao, bas su tako hteli. Totalna apatija. Mozda bi koji
ukras vise na ulicama i u izlozima prodavnica doprineo da se bar na trenutak
izadje iz kolektivne depresije. Kazu da je u Beogradu bilo mnogo pristojnije.
Bojim se da Beograd ne ode mimo svih nas u Evropu. |
Kao sto su ulice i trgovi bili okiceni, i trgovci su se potrudili
da svoje objekte ukrase u bozicnom duhu. Bilo je tu i kicha i simpaticnih
i lepih dekoracija. Ali, vazno je da se sve uklapalo u vec spomenutu
atmosferu - nadomak nirvane. Naravno, sve uz prigodnu tihu bozicnu muziku.
Asortiman robe koja se mogla kupiti nije izazvao kod mene posebno ushicenje,
narocito ne onako veliko kao pre cetiri godine u Budimpesti. Valjda
sam u medjuvremenu vec mnogo toga videla na svojim putovanjima, a mogu
ti reci, gotovo da svega toga ima i kod nas u prodavnicama, tako da
sa sigurnoscu mogu tvrditi da se ovde sada mnogo bolje zivi nego pre
cetiri godine. Znam, skeptici ce reci, dzabe sto su nam prodavnice pune,
kada nas narod to ne moze da kupi - nema se novca. Ne bih se slozila.
Prvo, ni u Nemackoj ne mogu svi bas sve da kupe. Drugo, i u nasim prodavnicama
je prodaja pred Novu godinu isla mnogo bolje nego ranije, tako da i
ta teza o nemastini ne stoji.
A sta je ono sto tamo ima a ovde nema, ali nadam se, bice uskoro. Neverovatne
rasprodaje. Trgovci koriste bozicnu euforiju i spustaju cene cak i za
70 %, sa ciljem da isprazne rafove i magacine. I ne radi se o bofl robi.
Sve je to firmirana i kvalitetna roba, ali iz sezone 2004. A treba napraviti
prostora za robu za sezonu 2005. Ja sam, recimo, kupila cerki fenomenalne
somotske pantalone za 5 evra. Toga nema kod nas ni na buvljaku, ni kod
Kineza. Kazu da su sada, posle Nove godine, rasprodaje jos vece. I naravno,
na rasprodaji nije samo garderoba. Ima tu i tehnicke robe i igracaka
i svega.
Dakle, nije bilo tesko napraviti kriterijum za moju kupovinu. Prvo -
kupiti ono sa spiska zelja, ali pronaci najkvalitetniju ponudu - i po
kvalitetu robe i po ceni. Zatim, kupiti ono sto nema kod nas da se kupi,
a dopadne mi se i treba mi. Pa onda kupiti i ono sto ima kod nas, ali
je mnogo jeftinije, a potrebno je.
Vec spomenuta "Banhof strase" je ulica iz koje ne treba ici
dalje, jer se u njoj nalaze sve kvalitetnije prodavnice. Velike robne
kuce C&A, Kauhof, Karstat, Saturn, D&M, butici St Oliver, Esprit,
Levis, sportske prodavnice Intersport, Adidas, ... Ima i prodavnica
i za one sa plicim dzepom, kao sto je KIK, Alelaj, sve za 1 evro, ...
Ima i Kineskih radnji, ali ne toliko kao kod nas. Vise su zastupljeni
Arapi, a tu moze da se nadje svasta, kao kod nasih Kineza. Pored tih
radnji, Arapi drze i prodavnice sa suvenirima iz Afrike i Azije, zatim
piljarnice, prodavnice zacina i cajeva, i sl.
Robne kuce se prosto takmice koja ce vise kupaca privuci dajuci razne
pogodnosti. Tako sam ja, slucajno, u Karstatu dobila kupon sa kojim
sam dobila pravo na dodatni popust od 10 do 20 %, zavisno od vrste robe.
Zatim, postoje i razne kartice za ukucavanje "punktova", ili
"pej-bek", odnosno, kada negde nesto kupis, to se uz pomoc
kartice registruje u tvojoj bazi podataka, pa kada ostvaris odredjeni
broj "punktova", odnosno bodova, dobijes nazad odredjenu kolicinu
novca, ili mogucnost da za te pare kupis nesto u njihovoj prodavnici.
Sto se tice hrane, tamo se svi snabdevaju u megamarketima, od kojih
su najpoznatiji Plus, Lidl, Aldi, Real, ... u obliznjoj Francuskoj ima
i Cora. Ali, kazu da je Francuska mnogo skuplja. U to sam se i sama
uverila. Dok sam ja setala pustim Forbahom, susednim francuskim gradom,
svi stanovnici Forbaha su bili u shopingu u Sarbrikenu.
Inace, hrana je mnogo jeftinija nego ovde. I mnogo je veci izbor. Pravi
raj za zaposlene zene, jer postoji mnostvo polugotovih proizvoda, pa
dobar rucak mozes spremiti za samo 20 minuta. I nije tacno da su im
voce i povrce bezukusni. Bezukusno je ono u avionima JATa, a ovo sto
sam ja jela je savrseno ukusno. E sada, koliko u sebi ima herbicida
i pesticida, u to nisam ulazila, mislila sam da mi mesec dana na takvoj
hrani nece skoditi.
Voda je posebna prica, koja je u vreme mog boravka u Nemackoj bila tema
i skupstine EU. Naime, Nemci su uveli kauciju na plasticne flase. 1,5
litara vode kosta 19 centi, ali kaucija na flasu je dodatnih 25 centi.
Tako su Nemci smislili da rese problem jednog od najopsanijih otpada
- plastike. Dakle, flase platis samo kada vodu prvi put kupujes, a posle
ih prazne uredno vracas prilikom kupovine nove kolicine vode. I sada,
sta je problem? Problem je sto svaka prodavnica ima svog dobavljaca
vode, pa ako vodu kupis u Aldiju, onda moras stalno tamo da je kupujes,
jer takva vrsta vode se prodaje samo u Aldiju. Da prosirim temu na EU.
Dakle, tesko je da se recimo voda iz Francuske probije na trziste Nemacke.
Jer Francuzi ne naplacuju kauciju, a trgovci u Nemackoj nece sebi da
komplikuju zivot, ... Eto, sto su njihove muke i problemi veliki.
Kad sam kod otpada, ... Sortiranje smeca po kucama je tamo sasvim normalna
pojava. U svakom dvoristu postoje lepe plasticne kante za smece. Ako
te mrzi da sortiras otpad, ti mozes sve da bacas u tu kantu. Ali ces
odnosenje smeca placati prema tezini smeca koje si proizveo. Dakle,
imas mogucnost da od uobicajenog kucnog smeca odvojis hartiju, plastiku
i konzerve, sareno i belo staklo. I time smanjujes tezinu otpada i racun
za odnosenje smeca. A u svakom kvartu postoje posebni kontejneri za
vec separisani otpad. Plus kontejneri Crvenog krsta (ili Karitasa) za
odecu. Oni koji zive u kucama sa dvoristem imaju mogucnost da kolicinu
svog otpada smanje dodatno tako sto u dvoristima imaju kompostere za
organski otpad. Eto malo predavanja o zastiti zivotne sredine i nacinu
kako se ljudi lako ubede da uloze malo truda i separisanjem otpada smanje
zagadjenje okoline.
Ima tu jos primera stimulacije tipa: prikljucite svoje grajanje na gasovod
- dobicete novac za svaku izbacenu pec na cvrsto gorivo, zamenite stare
prozore novima sa termoizolacionim staklom - platicemo vam pola racuna,
stavite solarne kolektore na krov, izbacite bojlere, a za svaki izbacen
bojler dobicete od drzave 500 evra, ... Dakle, nije to briga samo za
zivotnu sredinu, vec i briga kako ustedeti ono sto je u svetu najtrazenija
roba - energija.
Da se vratimo na trgovce. Svake nedelje raznosaci dostavljaju svim domacinstvima
reklamne kataloge raznih prodavnica. A u katalozima slike proizvoda
sa cenama i spisak proizvoda koji su naredne nedelje na rasprodaji.
I ljudi lepo prouce da li i gde ima na rasprodaji nesto sto im je potrebni.
Tako sam i ja kupila par nekih fantasticno jeftinih stvari.
Na periferiji grada se osim megamarketa sa prehrambenom robom nalaze
i megamarketi tipa Ikea, Baupunkt, Bauplus, ... Ime im govori, dakle
tu mozes naci sve za kucu, od lopate za ciscenje snega, preko laminata
do lustera. U jednom takvom sam dosla u iskusenje da kupim mnogo lepo
postansko sanduce i tako resim svoj problem sa postarom koji mi stalno
zagubi pisma, ali sam odustala zbog gabarita sanduceta i ogranicenog
kapaciteta mojih torbi i kofera.
I da ne ispadne da je u Nemackoj sve dzabe - skup je javni prevoz. Recimo
autobuska karta za prvu zonu (do tri stanice) je 1,30 evra, a za drugu
1,80 evra. Ali zato subotom i nedeljom oni koji imaju godisnje pretplatne
karte imaju pravo da sa sobom povedu jos maksimalno 5 putnika koji se
uz njih vozaju dzabe. I to ima nekog smisla, zar ne? Pravimo guzvu vikendom,
kada ionako nema guzve. Slicno je i sa zeleznicom. Recimo, ako tokom
nedelje hoces da putujes u Strazbur, cena povratne karte je 30 evra.
Ali ako se resis na putovanje vikendom, i to u drustvu sa nekim ko ima
pretplatnu kartu zeleznice, onda vazi pravilo : jedna kupljena karta
+ 5 gratis.
I skupe su komunalije. Narocito voda. Na nivou je grejanja, sto je nepojmljivo
za nase uslove (mada se ljudi iz vodovoda maksimalno trude da nas poskupljenjima
uvedu u Evropu).
Telefonske usluge mogu ali ne moraju biti skupe. Dakle, tamo je odavno
ukinut monopol, kakav kod nas ima Telekom. Ima vise operatera ne samo
mobilne vec i stabilne telefonije. Okretanjem odredjenog broja ispred
broja koji zoves, biras operatera. A kog ces operatera izabrati mozes
da vidis na teletekstu ili internetu, gde su izlozene cene u centima
za minut za razne vrste razgovora - gradski, medjugradski, medjunarodni,
poziv mobilnih telefona (ili kako oni kazu "hendi"), ... Cini
mi se da je najpovoljnija cena za minut razgovora sa Jugom (tako nasi
jos uvek zovu nasu zemlju) 4,6 centi. Pa izracunajte koliko kosta poziv
iz Nemacke, a koliko odavde. A racuni su, sasvim normalno, sa prilozenim
veoma detaljnim obracunom, u okviru koga se nalazi i listing poziv sa
cenom svakog ostvarenog razgovora. E, ... bice to jednog dana i kod
nas. Ovde jos uvek da bi dobio listing moras da platis.
Skupe su, kako vec ranije rekoh, cigarete i kafa, odnosno pice po restoranima.
Skup je i LOTTO. Dok sam bila u Nemackoj vladala je i LOTTO euforija.
Dzek pot je dostigao cifru od 26 miliona evra. Pa ko da odoli. Cena
6 kombinacije (a izvlaci se 6 od 49), sa dodatnim izvlacenjima vezanim
za serijski broj listica, iznosi 7,50 evra. Nisam imala srece. Tek na
kraju sam dobila 6 evra. Ali, vredelo je nadati se i sa nestrpljenjem
ocekivati izvlacenje, koje u Nemackoj ide 2 puta nedeljno.
Skupe su i nase novine. Jednom sam kupila Vesti, jednom Vecernje novosti
- dnevne novine su 1,30 evra. Nedeljni telegraf, Glorija, razne ukrstenice,
... mnogo su skuplje. Vise nego duplo.
Skupi su CDovi. Skuplji nego kod nas. I opet sam se zapitala, da li
je ono sto se prodaje po nasim Muzickim shopovima original ili "legalno
narezani plagijat".
Sta "truli kapitalizam" i njegov nusprodukt "potrosacko
drustvo" ucinise od mene ... Ma ne brini, nisam zastranila. Tema
ove price je bila kupovina i trosenje novca uz malo ekonomije i ekologije.
Idemo dalje. Sledeci nastavak ce biti prica o katolickom Bozicu - onako
kako ga ja vidim.
..vrati
se na index...
|
Ovo ce biti prica o Bozicu i o tome kako ja, kao totalni laik za religiju,
vidim razlike i slicnosti izmedju dva "suprotstavljena" Bozica
- katolickog i pravoslavnog.
Deda Mraz ili Bozic Bata? Kazu da su nam komunisti (katolicke vere) nametnuli
Deda Mraza i to na zvanicnu Novu godinu - tacno na sredini izmedju dva
Bozica.
I umesto da Deda Mraz i Bozic Bata simbolisu nesto lepo, srecu darivanja
i primanja poklona, vreme kada nam misli teku samo pozitivnim smerom,
kod nas su ova dva lika predmet rasprava koje neminovno proisticu iz mrznje
i podsticu njeno dalje razvijanje.
Tamo se ljudi prosto takmice ko ce lepse ukrasiti svoju kucu. Deda Mraz
je obavezan. Prozori se uokviruju svetlecim lampicama. Kite se jelke u
dvoristima. Na ulazna vrata se stavljaju bozicni venci i ukrasi. U svakom
prozoru je lampa - samo su oblici razni. Od onih koje simbolizuju svece,
do onih koje su u obliku okicene jelke. Lepo. I prosto te kopka da saznas
sta li se lepo desava iza tih prozora.
Kod nas badnjak (kod mnogih i jelka) - kod njih jelka. U kuci, pred kucom,
na kuci ... Svecana atmosfera na badnje vece je zajednicka i za nas i
za njih. Na obe strane se pevaju pesme, one bozicne, uglavnom su deca
u centru svih zbivanja, raduju se poklonima, i uglavnom se njima namenjuju
oni najlepsi.
Kod njih postoji i divno saksijsko cvece - bozicno drvo, koje svoje zelene
cvetove boji u crveno (a videla sam i belu varijantu) samo u vreme katolickog
Bozica. I imela ukrasena crvenim masnicama ima svoju ulogu u slavlju.
Kod nas su pored badnjaka jos i grancica drena, zito i slama. I oni znaju
znacenje slame, ali je ne unose u kucu. Cak ni u malim snopovima.
Jos je nesto zajednicko - i kod njih i kod nas Bozic je porodicni praznik.
Obelezava se i u skolama i obdanistima prigodnim priredbama, ali glavno
slavlje je u krugu porodice.
Na Badnje vece oko jelke su pomorandze i mandarine, cokoladice i bombone.
Dakle, oni ne poste. Mislim da su postovi i slave ono po cemu se najvise
razlikujemo. Oni imaju imendane. A poste sredom i petkom. Ali mislim da
taj obicaj nije tako rasiren. Zato kod njih ima mnogo vise vegetarijanaca
koji ne jedu hranu zivotinjskog porekla iz nekih drugih a ne verskih ubedjenja.
Na Bozic se sprema svecani rucak. Obicno je curka u pitanju. Mislim da
nemaju polozajnika, cesnicu i slicno. Zasto curka, ne znam. Ali sam pre
neki dan procitala jednu teoriju zasto se kod nas pece prase za Bozic.
Ova prica potice iz vremena Turaka, koji su bili pravi tirani i slobodno
su ulazili u srpske kuce i iz njih odnosili sve sto im se dopada, od hrane
i pica, do blaga (ako su ih Srbi uopste imali). Onda su se Srbi dosetili
kako da se bar u vreme svojih velikih slavlja oslobode otimacine od strane
Turaka, pa su za sva svoja slavlja (medju njima i Bozic) poceli da pripremaju
peceno prase, i to u dvoristu, ispred kuce, na raznju, da se jos sa ulice
vidi. A posto Turcima vera ne dopusta da jedu svinjsko meso, u to vreme
su ostavljali Srbe na miru. E pa Nemci (katolici) nisu bili pod Turcima,
pa zato ne moraju sebe da opterecuju time da pecenim prasicima teraju
Turke iz svojih kuca.
Imala sam zadovoljstvo da jedem curetinu i mogu ti reci, iznenadila sam
se koliko je bila ukusna. Ipak, ne bih se usudila da je sama u svojoj
kuhinji spremam - mislim da je to neka velika nauka, koja zahteva spikovanje,
mariniranje, prelivanje tokom pecenja. Lepse je kada ti je neko drugi
spremi.
Cini mi se da sam negde cula ili procitala da Englezi za Bozic spremaju
pecenu gusku. Razni narodi, razni obicaji.
Kod njih je scena Hristovog rodjenja (koje se slavi na dan Bozica) prisutna
svuda, ne samo u crkvama. Zasto kod nas nije, moram da priznam, ne znam.
I nesto novo sam naucila. Oni odbrojavanje do Bozica pocinju tri nedelje
ranije. Prvi Advent, drugi Advent, treci Advent, cetvrti Advent, Bozic.
Na prvi pale jednu svecu iz venca. Na drugi dve, na treci 3, na cetvrti
sve 4. Mene je to potsetilo na nase detinjce, materice i oce.
Za odbrojavanje do Bozica, odnosno cetvrtog Adventa, koriste se specijalni
"kalendari" sa odgovarajucim brojem prozorcica ili fioka iz
kojih se kriju cokolade ili bombone. Svakoga dana otvori se po jedan prozorcic
i zasladi se tog dana namenjenim slatkisem.
I tamo se ne spajaju Bozic i Nova godina, osim u skolama, gde je redovan
bozicni raspust. I ne slavi se Bozic tri dana. Arbajt, arbajt i samo arbajt.
Dakle, ima dosta i slicnosti i razlika. Ipak, te razlike nisu takve da
bi smo se mrzeli i ratovali zbog njih. Na zalost, ne misle svi tako.
Osim sto se jede, daruje i uziva u blagodetima doma medju najdrazima,
na Bozic (kao i ostalim danima) dosta se gleda televizija. Pa da iskoristim
priliku da i o njoj napisem par zapazanja.
Imaju obicnu (antene na krovu), satelitsku (tanjiri na krovu), kablovsku,
a u sve vecem broju gradova meni potpuno nepoznatu digitalnu televiziju.
Ne znam po cemu se razlikuje od kablovske, pretpostavljam da je sustina
u vecem broju programa i kvalitetnijem prijemu slike.
Programa ima veoma mnogo. Prvo sto sam zapazila je da se od programske
sheme ne odstupa. Moja mama, recimo, kupuje TV progra za mesec dana unapred.
I TV program se sve vreme emituje po tom programu (osim u slucaju "brejking
njuz" kao sto je bio cunami u Aziji).
Ono sto sam vec znala je da kod njih nema titlovanja. Filmovi se sinhronizuju
na nemacki jezik, tako da i Dzulija Roberts i Bata Zivojinovic na televizorima
u Nemackoj govore savrseni nemacki jezik. E, nikako na to nisam mogla
da se naviknem, tako da filmove nisam ni gledala. A primetila sam da ni
moja mama, koja vec 5 godina zivi tamo i savrseno govori nemacki, ne moze
na to da se navikne. Ona gleda samo nemacke filmove i serije.
Pored filmova i serija veoma su zastupljeni kvizovi. Mnoge od njih mozemo
da gledamo i na nasim TV programima. Milioner je najpopularniji. Odmah
za njim ide veoma slican "Das Kviz". Omiljeni voditelji su Ginter
Jauh i Bjorn Pilava.
Ima i dosta "tok show" programa, gala programa uzivo, humanitarnih
priredbi, koncerata, ... U tim emisijama najpopularniji je Peter (mislim)
Gotchak ... ma ima tako neobicno prezime da nema sanse da ga zapamtim.
Uglavnom, znam da je zastitni lik Haribo gumenih bombona, da je jako bogat,
da zivi u SAD, a da u Nemacku dolazi za potrebe snimanja svojih emisija
koje obicno idu jednom mesecno. I uopste svi voditelji takvih emisija
i kvizova se nazivaju menadzerima programa i veoma su bogati.
Od muzicara je neobicno popularan Holandjanin Andre Riu, violinista, koji
sa svojim orkestrom obilazi Evropu, odrzava fantasticno posecene koncerte,
i na veoma neobican, masama popularn nacin izvodi razna muzicka dela od
klasike do popularne muzike. I ja sam imala priliku da za mesec dana koliko
sam bila tamo na TVu vidim dva njegova koncerte. Stvarno napravi dobru
atmosferu. Znam da je za mart 2005. zakazan njegov koncert u Srabrikenu,
i da su vec u novembru sve ulaznice bile rasprodate (iako su kostale 70
evra).
Vikend je rezervisan za decu. Decije emisije, deciji i crtani filmovi,
pa cak su i reklame koje se u to vreme emituju samo one koje su namenjene
deci. Mada, deca imaju i nekoliko decijih kanala na kojima mogu tokom
cele nedelje da gledaju emisije njima namenjene.
Slicno je i sa sportom. Uglavnom se emituju na sportskim kanalima, mada
sam skijanje gledala i na RTLu.
Ali ubedljivo najpopularnije emisije su, narocito medju mladjom populacijom,
nama jos jako malo poznate "reality show" emisije. Kakva je
to perverzija.
Ima onih koje su simpaticne, mozda i korisne. Strucnjaci za unutrasnji
dizajn ti po zelji preurede dnevnu, ili spavacu ili deciju sobu. Ako pazljivo
pratis, mozda mozes nesto u svom domu slicno uraditi, po sistemu uradi
sam.
Zatim ide ona takodje za njih korisna (jer kod njih ne znaju da je batina
iz raja izasla i zabranjeno je tuci decu) tipa "Superdadilja".
I onda prikazu porodicu u kojoj malo fali da se svi poubijaju od muke
jer ih maltretiraju njihovi razmazeni klinci, koji urlaju, bacaju se po
podu, lome stvari po kuci, ... Napomena - radi se o deci ciji je broj
godina jednocifren (nisu pubertetlije). I onda kao spasilac dolazi "superdadilja",
koja u roku od par nedelja strogo naucnim metodama prevaspitava decu i
usrecuje porodicu koja napokon uspeva da pronadje svoj mir (u sta sumnjam).
Jako su popularne i emisije u kojima poznate licnosti borave u kucama
obicnih ljudi, koji dobijaju neke lagane zadatke (npr. da svog gosta nauce
da peva i svira na klaviru neku bozicnu pemu) i ako te zadatke ispune,
bivaju bogato nagradjeni.
Vrhunac gluposti je "Veliki brat" - gde dobrovoljce smestaju
u kaveze, dzungle, na pusta ostrva, ... i snimaju ih mesec dana. I cela
nacija gleda. Popularnije je od bilo koje latinoamericke serije kod nas.
Ili ona koja u slobodnom prevodu znaci "Udavaca". Ova emisija
traje cele godine. Na kastingu se izabere lepa mlada devojka koja zeli
da se uda uz pomoc ove emisije. Na jednom drugom kastingu od hiljada prijavljenih
mladica bira se 50 koji u narednih godinu dana imaju sanse da se dobro
provedu sa odabranom "udavacom" na raznim egzoticnim mestima
po celom svetu. Posle 50 dana i 50 noci, koje prati kamera, udavaca odbacuje
prvih 25. Onda "Jovo nanovo" s odabranih 25, 25 dana i 25 noci
na novih 25 egzoticnih mesta. Posle toga udavaca eliminise 15. ... Ja
sam se ukljucila kad se prica svela na trojcu. Sa Ralfom je provela dan
i noc u Lisabonu. Sa Markom je bila u Tunisu, a sa Olivrom u Tirolu na
skijanju. Ispao je Ralf. A bio je najsladji. U poslednjoj emisiji, kada
je trebala da se opredeli izmedju Marka i Olivera, sledilo je upoznavanje
sa njenom porodicom. Ali da bi sve bilo sto idealnije (i nerealnije),
ne u njenoj kuci, vec u nekoj vili sa bazenom i slicnim perverzijama.
Ne znam koga je izabrala - zaspala sam. Niti znam da li su se na kraju
stvarno uzeli. Ali to gledaoci nikada ne saznaju. A ove 2005. godine na
redu je "Mladozenja". I sve iz pocetka.
I tako, dok sam se ja u Nemackoj iscudjavala takvim i slicnim emisijama,
i kod nas, i to na B92, pocelo je da se emituje nesto slicno. Voditelj
je Mirjana Bobic Mojsilovic, osnovni tekst je "Bravo", "Pozdravimo
to aplauzom", "Pa ovo zaista zasluzuje aplauz", ... i ovacije
publike u studiju. Prvu emisiju sam gledala bas za docek Nove godine.
Gosti su bili jedan alkoholicar koji je resio da u 2005. prestane da pije,
jedna devojka koja je odlucila da se u NG ugoji bar 7 kg, jedna koja je
resila da snimi CD od para koje je godinama stedela da bi kupila polovan
auto, jedna koja je resila da vise ne ulazi u veze sa ozenjenim muskarcima
i da se u 2005. godini uda, ... Ako ovo nesto znaci, onda i mi idemo u
Evropu.
Sto se vlasnistva TV stanica u Nemackoj tice, mislim da je dosta saroliko.
Ima, naravno, i drzavnih kanala, ali je vecina u privatnom vlasnistvu.
I veoma dobro posluju obzirom na ogromnu konkurenciju koja postoji u etru.
Toliko o religiji, Bozicu i TV programu |
Sarbriken je grad koji broji oko 300 hiljada stanovnika (velicine Novog
Sada). Centar je industrijske oblasti Sar i republike Sarland. Sar je
pored Rura najpoznatija industrijska oblast u Nemackoj. Nekada je u ovoj
oblasti bilo razvijeno rudarstvo i crna metalurgija. A onda su shvatili
da ta oblast industrije nije profitabilna, visoke peci su ugasene i fabrike
su prestale da rade. Sada rade samo neki manji delovi koji se bave prikupljanjem
metalnog otpada i njegovom preradom, jer to je jako profitabilno.
A onda je vlast u Sarbrikenu pocela da sredjuje grad. Trebalo je oprati
sve fasade na kojima se godinama talozila garez iz fabrickih dimnjaka.
I grad je zablistao. A cime se bave stanovnici Sarbrikena danas, osim
trgovinom i pruzanjem usluga, ne znam.
Kao potsecanje na vreme kada je ovaj grad bio rudarski ostao je spomenik
na samoj obali reke Sar, koji ne znam bas sta predstavlja, jer ne mogu
nikako drveno bure na kraju dugacke poluge da povezem sa rudarstvom (slika
001).
Kao sto rekoh, kroz grad protice reka Sar, koja je, koliko sam mogla da
primetim, plovna. Odmah do Sara je autoput koji povezuje gradove Sarlanda
(slika 002). Rekli su mi da je u prolece uvek kriticna situacija. Kada
nivo vode u Saru naraste, obavezno budu poplavljeni delovi auto-puta.
Fabrike jesu prestale da rade, ali nisu napustene i zaboravljene. Imala
sam priliku da posetim jednu u susednom Volkingenu. Spolja, fabrika deluje
veoma impozantno, sa bezbroj dimnjaka koji skoro da doticu oblake. Zao
mi je sto nisam uspela da snimim fotografiju na kojoj bi se to lepse videlo.
Bilo je vece, sunce na zalasku, ali na pogresnoj strani. Zalazilo je iza
samih dimnjaka.
A zasto sam ja isla u tu jadnu napustenu fabriku? E pa ona je sada muzej.
I to dvostruki. Prvo, postoji stalna postavka, a to je sama fabrika sa
svim masinama koje su se koristile u vreme dok je radila. Sve je fantasticno
oribano od garezi, a na sve strane se nalaze monitori na kojima se emituju
snimci iz vremena dok se na ovom mestu topila ruda gvozdja i kalio celik.
Ono sto nisu mogli da eliminisu, a mozda nisu ni zeleli, je vazduh u kome
se jos uvek oseca toplota visokih peci i ostar miris garezi.
Pored stalne postavke, ovo mesto se veoma cesto koristi ka pravi kulturni
centar na kome se odrzavaju razne druge aktivnosti kao sto su izlozbe
i koncerti (pitala sam se kako su resili problem akustike, ali ne sumnjam
da su ga resili). U vreme dok sam bila tamo bila je u toku izlozba "Zlato
Inka". Bio je to fantastican dozivljaj. Na zalost, kao i u svakom
muzeju, foto-aparat sam morala da ostavim na garderobi, tako da nemam
fotografije unutrasnjosti. Ali sam kupila knjigu o aktuelnoj izlozbi i
pokupila prospekte o samom objektu (bivsoj fabrici) u kome se izlozba
odrzavala. A za utehu, tu je snimak sa parkinga, na kome se vidi kako
sve to izgleda spolja (slika 003).
Rekoh vec kako se rukovodstvo grada postaralo da grad i fasade u njemu,
nakon zatvaranja fabrika i rudnika, budu oprane i ponovo zablistaju. Jedna
od onih koja mi je vec prvih dana zapala za oko je zgrada "Rastata",
ili zgrada Opstine (slika 004). Iza opstine nalaze se objekti koji su
dogradjeni dosta kasnije, ali je arhitekta uspesno "pomirio"
ova dva veoma razlicita arhitektonska stila. U dogradjenom objektu se
nalazi takodje administracija kao i gradska biblioteka (slika 005).
Preko puta zgrade Opstine je jos jedan objekat koji je gradjen u istom
stilu. Ovo nije javni objekat, mislim da je stambeni, sa malim lokalima
u prizemlju ka ulici (slika 006). U istom kvartu je i zgrada u kojoj je
smestena posta (slika 007). Zainteresovala me drvena kupola na vrhu zgrade.
Istu takvu ima i objekat stare telefonske centrale u Kosovskoj ulici u
Beogradu. Moracu nekoga ko se razume u telekomunikacije da pitam cemu
to sluzi i ima li veze sa telefonskim saobracajem. Ili je i to samo jedan
arhutektonski detalj.
Svi ovi objekti nalaze se u samom centru grada. A tik uz njih je vec spominjana
trgovacka ulica "Banhof strase" sa brojnim robnim kucama. Prva
na koju se ovim putem nailazi je Karstat (slika ))8). Mozda i ima arhitektonsku
vrednost, ali nesumnjiva je njena vrednost u robi koja se u njoj nalazi(la).
Ali, o tome sam vec pisala.
Prica o Sarbrikenu se nastavlja. |
Pokusavala sam da svom boravku van Srbije dam i neki malo uzvisniji
smisao od cistog shopinga i porodicne posete. Zelela sam da osim rafova
robnih kuca i izloga prodavnica vidim nesto vise. Pored izlozbe "Zlato
Inka" i lepih objekata u centru grada, o cemu sam vec pisala, raspitivala
sam se ima li jos sta znacajno sto bi u Sarbrikenu vredelo videti. Svi
su me belo gledali. Pa Sarbriken nije turisticki grad.
A onda sam, slucajno, u jednom prospektu zeleznice, u kome se promovisala
zeleznicka linija Sarbriken - Mec (Francuska) pronasla sture informacije
o oba grada. Mec nisam posetila (o razlozima, ako ne zaboravim, kasnije)
ali sam Sarbriken obisla. Pokazala sam to mojim domacinima i ... uprilicili
su mi jedan lep izlet, prakticno setnju kroz Sarbriken koji do tada
nisam videla. Bilo je to jednog od mojih poslednjih dana boravka u njemu.
Krenuli smo gradskim autobusom u deo grada koji do tada nisam videla.
Rekose mi da u tom delu zive uglavnom stranci, odnosno gastarbajteri
iz raznih zemalja. Svojevremeno, dok su prolazili put od azilanata do
punopravnih clanova nemacke nacije, moji domacini su ziveli u tom kraju.
Prvi sa liste u zeleznickom prospektu bio je spomenik (slika 009) smesten
u bloku stambenih zgrada. Spomenik - cesma - fontana. Kazu, leti se
deca ovde brckaju u vodi. U njegovoj neposrednoj blizini nalaze se jos
dva objekta koja su mi privukla paznju. Jedan sa lepom belom fasadom
(slika 010) za koji nisu znali da mi kazu sta je, ali radi se o javnom
objektu sigurno. I na obliznjem brdascu crkva (slika 011). Posle dela
o religiji, u kome sam pokazala svoje ogromno neznanje, ne usudjujem
se da dalje elaboriram tu temu. Crkva nije pravoslavna. Vise je katolicka
... ali nije. Pripada nekoj od onih vera koje su iznikle iz katolicke,
ili hriscanske. Ili mozda ne ...
Spustili smo se na setaliste na samoj obali Sara. Iako nije bilo vreme
uobicajeno za setnje, bilo je prijatno. Komotna siroka staza za setnju
(slika 012), park i razno rastinje, jezerce po kome su plivale patke
(slika 015), decija igralista, poligon za skejtere (slika 013), ukotvljeni
brodovi (slika 014), i gradska vreva negde daleko. Najvise su se culi
automobili koji su tutnjali autoputem na suprotnoj obali Sara.
Sto smo bili blizi gradu, sve je vise bilo objekata kraj setalista.
Veliki bioskop, kongresni centar, hoteli, ... a sa druge strane Sara...
jos neke crkve (slika 016).
Stigli smo do mosta i presli na drugu stranu reke. Tamo se nalazi stari
Sarbriken.
..vrati
se na index...
|
Dakle, presli smo na drugu obalu Sara i ubrzo se nasli u najstarijem
delu Sarbrikena.
Prvi znameniti objekat na koji smo naisli bila je "Ludvigkirhe"
na "Ludvigsplacu" (slika 017). "Ludvigskirhe" je protestantska
crkva. A ceo trg je po naredjenju princa Vilhelma Hainriha projektovao
Berlinski arhitekta Stengel.
A odmah preko puta je pravoslavna, ruska crkva (slika 018).
Uputili smo se ka dvorcu koga sam, do tada, samo posmatrala sa one strane
reke. Jos jedan objekat, po mom ukusu, savrsena kombinacija stare i moderne
arhitekture (slika 019). Trg je savrseno uredjen i okruzen mnostvom prelepih
objekata u kojima su sada smesteni razni muzeji (slika 020). Jedan od
tih objekata je i stara zgrada opstine.
Sa kamenih zidina pruza se fantastican pogled na grad sa one strane reke,
deo grada u kome sam provela najvise vremena cunjajuci po prodavnicama
(slika 021).
Spustajuci se ka pesackom mostu koji se mogao videti na prethodnoj fotografiji,
prosli smo kraj jos jedne crkve (slika 022).
A pogled sa mosta na dvorac zabelezen je na slici 023.
Vratili smo se na drugu stranu reke, u deo u kome se nalazi nastavak starog
dela grada, ali mnogo manji. |
Prva zgrada na koju se nailazi sa one strane mosta je zgrada opere (slika
024). I ponovo stari grad sa uzanim ulicama (slika 026), crkvama (025),
lepim objektima (slike 027 i 029). Naravno, i u ovom delu ima crkava,
u jednu sam, napokon usla (slika 028). Nisam je slikala spolja, jer su
radovi na fasadi bili u toku, pa se od skele i paravana nista nije moglo
videti.
Posle duge setnje, seli smo u tranvaj i odvezli se do najblizeg "Mek
Donaldsa" da se malo okrepimo i predahnemo. Bio nam je to Bozicni
rucak.
Posle rucka u obliku brze hrane ponovo sedosmo u tranvaj i uputismo se
ka jos jednom delu grada u kome nisam bila.
Lagana setnja i sumrak koji je pretio da me omete u fotografisanju. Stigosmo
do crkve izgradjene u nekom novom arhitektonskom stilu (slika 030). Odmah
za njom jos jedna crkva (slika 031). E, na toj se fotografiji moze videti
nesto interesantno. Tranvaji su tako konstruisani da po potrebi mogu da
se ukljuce u zeleznicki saobracaj. Na ovoj slici mogu se videti zeleznicke
sine, ali tuda ne idu vozovi, vec tranvaji. Nemci su veoma prakticni ljudi.
Pa da ne bude da sam samo crkve fotografisala, evo i zgrade jevrejske
opstine (slika 032) kraj koje sam prolazila svakoga dana na putu kuca
- grad i nazad.
Iz tranvaja sam slikala jos jedan "sveti objekat" - bioskop
(slika 033). Imaju jedan - ali vredan, veliki, sa nekoliko sala u kojima
se neprekidno emituju filmovi. Nisam uspela da saznam kako posluju, da
li i oni imaju problem sa slabom posetom kao nasi distributeri.
I sada sitnice, koje zivot znace. Postansko sanduce (slika 034), stanica
za autobuse gradskog prevoza (slika 035), javni WC u centru grada (slika
036).
Da ne bih pricu zavrsavala javnim WCom, evo jedne slike Sarbrikena sa
jednog od mnogobrojnih mostova preko reke Sar (slika 037).
Mozda vazno, a nespomenuto - kako doci do Sarbrikena. Vec sam spomenula
zeleznicu i voz kojim sam stigla sa aerodroma u Frankfurtu. Pruga nastavlja
dalje, ka Francuskoj, tako da se odatle veoma lako moze stici do Strazbura,
Meca, Pariza, ... A lokalnim vozovima moze se, kao javnim prevozom, brzo
i udobno stici do svih gradova u Saru, i celoj Nemackoj. Pored zeleznice,
postoji takodje vec spomenuti autoput, i veoma dobra veza sa drugim gradovima
autobuskim prevozom. A u Sarbrikenu postoji i aerodrom. Na zalost, avioni
sa tog aerodroma ne lete do Beograda, ali imaju i daleke destinacije po
celoj Evropi, pa cak i Africi i Aziji. Koristi se uglavnom za turisticke,
carter letove, mada verujem da ima i redovne linije, bar do gradova u
Nemackoj.
Slede price o Luksemburgu i Forbahu (Francuska). Ali, sutra.
|
Kada sam polazila na put imala sam velike planove, a pri tome mislim
na putovanja do obliznih interesantnih gradova u Nemackoj i Francuskoj.
Na listi planiranih putovanja bio je i Luksemburg.
Pre nego sto smo krenuli za Luksemburg pokusala sam, po obicaju, da se
pripremim. U jednoj knjizari u Sarbrikenu kupila sam bedeker iz edicije
"Marko Polo" o ovoj drzavici. Nazalost, knjiga je pisana na
Nemackom, ali sam ipak uspela da u tekstovima bogatim fotografijama i
planu grada evidentiram ono sta vredi u ovom gradu videti.
Takodje sam saznala i neke najvaznije podatke o drzavi Luksemburg. Broji
oko 440 hiljada stanovnika, od toga 120 hiljada zivi u gradu Luksemburgu.
Zvanicni jezici su nemacki i francuski, a postoji i njihov dijalekt, cije
ime nisam zapamtila. To je jedna veoma bogata drzava, sa veoma velikim
nacionalnim dohotkom po glavi stanovnika (u samom su svetskom vrhu). Osnovna
deletnost su banke, mada ubiru prihode i od vinogradarstva i turizma.
Po drzavnom uredjenju su Veliko vojvodstvo. U Luksemburgu se rodila ideja
o ujedinjenju Evrope, tako da je Luksemburg jedan od osnivaca EU.
Zapamtila sam i jedan meni interesantan detalj. Vojska Luksemburga broji
nesto vise od 800 vojnika, a osnovni zadatak im je uglavnom mirnodopski,
kao sto je cuvanje rezidencija vojvode i vojvotkinje. U pripremi je zakon
(koji je mozda vec i donet) po kome bi bila stvorena mogucnost da se u
vojsku Luksemburga ukljuce i stranci (pretpostavljam da nisu mislili na
neke ekstremiste, tipa Mudzahedina). Obaveza takvih dobrovoljaca bila
bi da u vojsci budu 5 godina, da za to vreme savrseno ovladaju francuskim
i nemackim jezikom, kao i pomalo njihovim dijalektom. Pretpostavljam da
se stan, hrana i nekakva plata podrazumevaju. I jos jedan vazan podatak,
vojsku Luksemburga cine pripadnici oba pola. Posle 5 godina, takvi bivsi
vojnici dobijaju drzavljanstvo Luksemburga (dakle EU) i mogucnost da se
dalje bave svojom osnovnom profesijom. Eto prilike za one koji ne znaju
kako otici u beli svet. Za mene je ipak 5 godina zivota u vojsci mnogo.
Ostajem ovde.
Dakle, krenuli smo udobnim autobusom negde oko 10.00 h. Povratna karta
do Lukesmburga kosta 12 evra. Put kroz Nemacku, a kasnije malim delom
kroz drzavu Luksemburg trajao je sat i 15 minuta. Iz Sarbrikena nas je
ispratilo prohladno ali suncano vreme. Sto smo vise odmicali bilo mi je
jasnije da nas u Luksemburgu nece docekati tako lepo vreme. Sve je bilo
belo. Ali nije bio u pitanju sneg. Inje je okovalo drvece i travu.
Krenuli smo sa stanice peske ka starom gradu. Nije daleko. Na tom putu
trebalo je preci vijaduktom preko doline, klanca, kanjona ... ne znam
kako bih to nazvala. Preveliko je da bih zvala kanal. Prelep pogled na
injem okovano rastinje. Prvi objekat do koga smo dosli je, naravno, crkva.
Ovoj crkvi sam zapamtila i ime. "Notr Dam". Osetila sam se na
trenutak kao da sam u Parizu. Jednom prilikom, kasnije, shvatila sam da
je to jedno sasvim uobicajeno ime za crkve u tom delu Evrope. Svaki grad
ima svoj "Notr Dam".
Usli smo u crkvu, u kojoj su bile u toku pripreme za Bozic. I fotografisala
sam. I kupila sam brosuru o crkvi. Za uspomenu. Jer to je ipak bio najznacajniji
sakralni objekat koji sam tokom ovog svog putovanja posetila.
Odmah do crkve je objekat u kome je smestena Narodna biblioteka.
Istom ulicom (Bulevar Ruzvelta) dosli smo spomenika koji je vezan za I
svetski rat. Kod spomenika predivan vidikovac i jos jedan vijadukt. A
na drugoj strani objekat koji mami da mu se pridje. Kao da je dvorac.
To je ipak samo zgrada Narodne banke Luksemburga.
Iz Bulevara Ruzvelt skrenuli smo jednom ulicicom ka srcu starog grada.
|
Prvo smo potrazili dvor u kome borave vojvoda i vojvotkinja. Lako
smo ga pronasli setajuci ulicicama grada, uz pomoc lepo stilizovanih
putokaza. U bedekeru sam procitala kako moze da se pozna da li je vojvodina
sa porodicom u objektu ili ne. Ako su na strazi dva vojnika i zastava
Luksemburga je podignuta - tu su. Ako je samo jedan vojnik i zastave
nema - na nekom su drugom mestu. Bili su u dvoru.
Prilazeci njihovoj rezidenciji, koja je, uzgred budi receno, kao samo
jedan od objekata u gradu - neogradjen i sa slobodnim pristupom, uocila
sam na trenutak coveka iz obezbedjenja, sa slusalicom u uhu, koji je
govorio nesto u mikrofon zakacen za zglob leve ruke. Videla sam ga samo
na trenutak. Kasnije smo u gradu videli jedna diplomatska kola, oko
kojih je bilo nesto vece obezbedjenje, tako da je moguce da je vojvoda
u tom trenutku imao neku zvanicnu drzavnicku posetu.
Dakle, dvor je jedna lepa zgrada, sa simbolima koji su ukazivali da
to nije tek neka obicna zgrada. Grbovi i zastave, kao i dva vojnika
u kucicama ispred glavnog ulaza. Manje impozantno od dvora u Knezevini
Monako, ali lepo. I da se zna ko je Knez a ko Vojvoda.
Dalju setnju smo nastavili vodjeni putokazima. Nailazili smo na mnostvo
skluptura koje su bile posvecene uglavnom nekim uzvisenim pojavama:
nauka, gluma, muzika, mir, ... A mene su posebno privlacile zastave
EU i clanica EU. One su za mene bile takodje jedna vrsta spomenika -
necemu cemu tezim ... uvek sam volela da budem deo necega. A najbliza
nam je ipak EU. Nazalost, dogadjaji od pre par dana, kada nasi drzavnici
nisu uspeli da organizuju odavanje poste stradalima od cunamija u Aziji
u isto vreme kada je cela Evropa stajala nemo, samo pokazuju koliko
smo mi daleko od Evrope. Jutros sam cula, recimo, lepu vest. Dobili
smo pravo da se kandidujemo za odrzavanje Univerzijade 2009. godine.
Kazu da je to pokazatelj da smo blizi Evropi. Ko bi ga znao?
..vrati
se na index...
|
Grad je, naravno, bio veoma lepo okicen pred Bozic. I na najvecem trgu
nije izostao vasar sa slicnim sadrzajima kao i u ostalim gradovima:
kuvano vino, secerleme, bozicni ukrasi, suveniri, ...
Stari grad, inace i centar grada, prepun je butika poznatih svetskih
marki. Tu su i banke, naravno. I hoteli. I zgrade sa lepim fasadama.
I sve je cisto.
Kupih suvenir, i uputismo se ka stanici. Sestocasovna setnja po ledenom
Luksemburgu nas je totalno iscrpla. Ali, bilo je lepo. I obecah sebi
- doci cu ponovo, ali po nekom lepsem vremenu i sa ciljem da vidim nesto
vise od drzave Luksemburg. Kazu da su im predivni brezuljci sa vinogradima
i dvorcima na vrhu. Ne znam da li cu se opredelitu za ovde jako popularne
biciklisticke turisticke ture, ali mladjima bih to svakako preporucila.
Kao sto vec rekoh, kada sam polazila na ovaj put imala sam u planu da
ne sedim samo u Srbrikenu, vec i da malo putujem po okolnim mestima.
Spisak je bio poduzi, ali kada sam se suocila sa manjkom vremena i ostalim
obavezama spisak se sveo na Luksemburg (gde sam bila), Trir (meni do
sada poznat samo kao rodno mesto Karla Marksa) i Strazbur (Francuska
- prestonica Evrope, sediste Evropskog parlamenta i mnogih drugih evropskih
organizacija).
Pored knjige o Luksemburgu, kupih i bedekere o druga dva navedena mesta.
Malo sam ih listala i shvatila da tamo stvarno ima sta da se vidi. Vreme
je prolazilo, a mi nikako da krenemo na put. Iskustvo sa Luksemburgom
pokazalo je da vreme oko Bozica, da ne kazem zima, nije bas pogodno
za turisticke obilaske gradova u Evropi (u Africi - da). Treba izdrzati
visesatne setnje na negativnoj temperaturi. I pored pravljenja kafe
pauzi u kaficima, nije lako. A sedenje u kaficima je gubljenje vremena
- propustanje da se jos nesto interesantno vidi. I tako, prvo je otpao
Trir. A onda i Strazbur. Nekom drugom prilikom.
Pa da bi moja noga i ovoga puta krocila u Francusku, resismo da odemo
do najblizeg grada sa one strane "granice". Gradskim autobusom.
Grad se zove Forbah. Ima i nekih interesantnih istorijskih spomenika.
Crkva, naravno.
A na vrhu brda tvrdjava. Zbog polozaja sunca nisam mogla bas najbolje
da je snimim. A nismo imali vremena da se uz brdo popnemo do same tvrdjave.
Ovaj gradic u Francuskoj, za koji sam prvi put cula, dao je i jednog
Nobelovca (mir). Njegov spomenik nalazi se u centru grada.
Grad je takodje bio okicen pred Bozic. Bio je i vasar na trgu. I izlozi
su bili ukraseni. Samo su nedostajali ljudi. Bila je subota, a grad
pust. I retko koja prodavnica je radila. Svi stanovnici Forbaha su u
to vreme bili u Sarbrikenu u shopingu. U to smo se uverili kada smo
se vratili u Sarbriken. Tolika je guzva bila na ulici da smo jedva prosli. |
| ...Sada, dve nedelje posto sam se vratila sa puta po delu EU, sabiram
utiske i mogu da kazem, bilo je lepo. Iako to nije bilo klasicno turisticko
putovanje vac poseta rodjacima, dakle premestanje iz jedne kuce u drugu,
ipak sam uspela da mu dam malu notu turistickog, a shoping je zasigurno
bio.
Svi komentarisu u smislu - je l' ti zao sto si se vratila? Moj odgovor
je - ne. Onda odmah slede komentari - pa dobro, deca, porodica, ...
To da, ali i da nije toga, opet bih se vratila. Ne zato sto mnogo volim
da zivim ovde, vec jednostavno - bila sam svesna da je moj boravak u
Nemackoj daleko od stvarnog zivota. Nigde nema slatkog zivota. I tamo
ima svega negativnog kao i kod nas, narocito onog negativnog koje proistice
iz politike. Jedina je razlika sto se to tamo mozda malo lakse podnosi,
jer im je prosecna plata bar 10 puta veca nego ovde. I lakse se nazire
bolja buducnost.
A sada, prvo da se zaposlim. I onda mogu da pocnem sa planovima za
svoje sledece putovanj! e. Na prolece. Bice to Rim, Atina ili Pariz.
Boze zdravlja ...
|
| |
| |
| ..vrati
se na index... |
